Priroda obrazovanja za život u porodici

Priprema pojedinca i porodice za uloge i odgovornosti u porodičnom životu nije ništa novo. Ljudi ne poseduju urođeno znanje o ljudskom razvoju i porodičnom životu i stoga moraju to negde da nauče. Tako sva društva imaju razvijene načine putem kojih prenose znanje i iskustvo porodičnog života s’ generacije na generaciju.

Međutim, samo u relativno jednostavnim društvima, gde su promene retke, porodice same upoznaju potrebe svojih članova za učenjem o porodičnom životu. U društvima sa češćim promenama, razvoj novih saznanja, napredak tehnologije i promene u društvu stvaraju uslove u kojima učenje i znanje predhodne generacije možda nije odgovarajuće ili nije dovoljno. U takvim slučajevima porodice moraju da budu potpomognute u svom naporu pomoću obrazovnih aktivnosti drugih institucija i pomoću samih pojedinaca.

Po nekim autorima, porodično vaspitanje nastalo je iz društvenih problema i neadekvatnog prilagođavanja porodice društvenim promenama. Smit je ukazao na dugačku listu društvenih problema koje loše utiču na porodicu, što je svojevremeno zahtevalo uvođenje porodičnog vaspitanja.

Međutim, porodično vaspitanje se u početku nije bavilo samo ovim problemima, već i sprečavanje istih i baziralo se na pretpostavci da ako bi ljude bilo moguče ubediti da rade pravu stvar u porodičnom životu, onda ne bi bilo toliko razvoda, deca bi bila adekvatno podizana, a institucija porodice bi bila sačuvana. Programi porodičnog vaspitanja trebalo je da smanje probleme kao što su: neželjena trudnoća, promiskuitet, bračna nesloga,....

Međutim porodično vaspitanje se ne bavi samo problemima. Mnogi autori ukazuju na značaj razvoja porodičnih potencijala, isto kao i na sprečavanje porodičnih problema. Ova orijentacija na porodične potencijale, različito je tumačena: kao razvoj zdravih i odgovornih odnosa, razvoj konstruktivnog ličnog i porodičnog života, obogaćivanje porodičnog života i unapređenje kvaliteta istog. Programi porodičnog vaspitanja koji se temelje na razvoju potencijala imaj za cilj pronalaženje pozitivnih aspekata porodičnog života i ispoljavanje ljudskih kapaciteta koji će obogatiti individualno i porodično življenje. Na razvoj porodičnog vaspitanja uticala je nekolicina obrazloženja: bavljenje problemima, sprečavanje problema, razvoj potencijala.

Iz ovih obrazloženja proistekli su mnogi ciljevi i sadržaji porodičnog vaspitanja. U radovima ranih autora sadržaji su se odnosili na pomoć u razumevanju odnosa u savremenom braku kao i u razumevanju sopstvenog ophođenja prema drugim članovima porodice. Prema Nacionalnoj komisiji za porodično vaspitanje, osnovni cilj porodičnog vaspitanja je da ojača porodicu, da nauči pojedince i porodice o ljudskom razvoju i ponašanju u porodičnom okruženju kroz ceo životni ciklus, i da razvije potencijale pojedinaca za njigove sadašnje ili buduce porodične uloge. Isto tako se postavlja pitanje da li jedna oblast može da ima tako raznovrsne ciljeve kao što su: razumevanje samog sebe i ostalih, unapređivanje fizičkog i mentalnog zdravlja, demokratizacija porodičnog života, poboljšanje porodičnog standarda. Ako idemo korak dalje, doćićemo do zaključka da su unapređivanje i mentalnog zdravlja i životnog standarda zapravo sredstva za jačanje porodice. Glavni cilj porodičnog vaspitanja je „ojačati i obogatiti lično i porodično blagostanje“.

Prema izveštaju Nacionalnog saveta za porodične odnose pod nazivom „Nacrt o porodičnom vaspitanju“ postavljeno je sedam temackih oblasti i tri procesa koji zajedno čine program porodičnog vaspitanja. Nacrt je morao da sadrži sve dimenzije i elemente učenja (znanje, stavove i veštine) za svaku pojmovnu oblast. Ilustracije radi, pod terminom „Interpersonalne relacije“ obuhvaćeni su ključni pojmovi kao što su znanje i stavovi po pitanju poštovanja sebe i drugih i veštine upoznavanja, održavanja i raskida veze.

Operativna načela koja su opšteprihvaćena:

Prvi pokušaji uvođenja porodičnog vaspitanja ticali su se prvenstveno roditeljskog vaspitanja, preciznije – maternistva, pa je samim tim to bilo upućeno majkama. Vremenom se taj fokus proširio, pa su porodičnim obrazovanjem bili obuhvaćeni svi pojedinci i porodice. Ovo ukazuje na pretpostavku da svi ljudi, bez obzira na uzrast, moraju da nauče mnoge vidove porodičnog život. U pomenutom nacrtu ukazano je na to da je porodično vaspitanje neophodno svima, bez obzira na uzrast.

Porodično vaspitanje treba da bude usmereno ka potrebama pojedinaca i porodica i osteljivo na društvene i kulturne promene koje prouzrokuju probleme i potrebe. Nacionalna komisija je naglasila da programi porodičnog vaspitanja doprinose obogaćivanju porodičnog života kada se direktno odnose na trenutne potrebe osoba i porodica. Kako definisati ove potrebe? Za to je potrebna pomoć samih učesnika. Programe možemo da razlikujemo po tome da li su na potrebe ukazali potencijalni učesnici ili su ih definisali stručnjaci. No, bez obzira na izvor, bavljenje potrebama predstavlja ključni operativni princip porodičnog vaspitanja. Porodično vaspitanje treba da se bavi ne samo trenutnim, već i budućim potrebama, naglašavanje značaja bavljenja potrebama u okviru porodičnog vaspitanja podstaklo je pojedine autore da razmišljaju i o vremenu realizacije programa: neke smatraju prekasno sprovedenim, druge isuviše rano upotrebljenim (prerano je govoriti o roditeljstvu u adolescenciji, već se treba baviti onim što predhodi roditeljstvu – samim sobom, međusobnim odnosima i veštinama...)

Mnogi autori su izjavili da je porodično vaspitanje ili multidisciplinarna ili višestruka oblast. Ove izjave potvrđuju da važni pojmovi, principa i perspektive koji se koriste u porodičnom vaspitanju proističu iz različitih disciplina i oblasti proučavanja koje se bave pojedincima i porodicama na bilo koji način. Od pomenutih oblasti, najčešće su: antropologija, biologija, ekonomija, pravo, medicina, filozofija, fiziologija, psihologija, socijalni rad, sociologija, pedagogija i andragogija. Upotreba termina „interdisciplinaran“ ukazuje na to da postoje izvesne povezanosti između disciplina. Iako je ova povezanost poželjna, može se sa sigurnošću reći da je za porodično vaspianje karakteristično rivalstvo među disciplinama, a ne međusobna saradnja.

Neke definicije specifikuju određena okruženja, ali je opšteprihvaćeno da porodično vaspitanje može da se obavlja u različitim institucijama i istanovama (školama, obdaništima, fakultetima, udruženjima građana...).

Iako konceptualna razlika između vaspitanja i terapije nije najjasnija, mnogi naglašavaju da je svrha aktivnosti porodičnog vaspitanja VASPITANJE, a ne lečenje. Pri tome se na vaspitanje gleda kao na proces osposobljavanja onoga koji se vaspitava da reaguje odgovorno i razumno. Porodično vaspitanje treba da pomogne pojedincima i porodicama:

Da usvoje ZNANJA o pojmovima i principima relativnim za porodično življenje
Da preispitaju lične STAVOVE I VREDNOSTI i shvate i prihvate tuđe stavove i vrednosti
Da razviju interpersonalne veštine koje doprinose blagostanju porodice.

Mnogi autori razlikuju saznajni (intelektualni) od afektivnog (osećanja i stavovi) razvoja. Međutim, ne mogu se razdvajati. Stavovi i osećanja obavezno imaju saznajnu srž, tj. čovek ne može imati osećanja i stavove o nečemu ukoliko o tome predhodno nešto nije saznao. Prihvatanje činjenice da se ove dimenzije prožimaju može da umanji konflikt i zabunu kad su u pitanju vaspitni ciljevi.

Postoje izvesne kontraverze po pitanju vrednosti unutar porodičnog vaspitanja. Neki smatraju da su vrednosti isključivo pravo porodice i stoga te vrednosti ne bi trebalo da budu uključene u program porodičnog vaspitanja. Drugi smatraju da se vrednosti ne mogu izbeći, s obzirom na cilj i pojam porodičnog vaspitanja.